Kratka priča

Depilacija

Kroz šum tuša čula je da je Ivan upalio televizor. Vakula je upravo iščitavao temperature zraka, u Zagrebu je u sedam sati izmjereno već dvadeset stupnjeva. Bit će to vruć i znojan lipanjski dan. Namazala je noge kokosovim uljem, obrijala ih, pa još malko masirala strije na bedrima. Bile su jedva vidljive, ali trebalo je djelovati na vrijeme, dok takvo što još ima smisla. Odjenula je prozračnu ljetnu haljinu na bretele i otišla u kuhinju.

„Što hoćeš jesti?“ upitala je Ivana i pristavila vodu za kavu. „Pahuljice? Nutellu?“

„Uzet ću si nešto sam“, odvratio je on iz dnevne sobe.

„Daj dođi da jedemo zajedno.“

„Gledam TV.“

Klara je nemoćno uzdahnula. Otkad se razvela od Bernarda, a bilo je tome šest mjeseci, Ivan nije želio jesti s njom za istim stolom. Bila je uvjerena da će lakše podnijeti razvod, imao je već šesnaest godina, ali unatoč razgovorima i njenoj nježnosti, ništa se nije mijenjalo. Bio je kivan i tmuran. Krivio ih je oboje, ali ona je snosila najveći dio tog tereta.

„Kakvu paštetu hoćeš?“ upitala je.

Ivan je ustao s kauča i naslonio se na vrata blagovaonice.

„Uzet ću si sam“, reče on, lupkajući papučom po podu. „Priča se po školi da ste ti i ravnatelj skupa.“

Klara se zarumeni, makar se nije imala čega stidjeti. Vidi ti balavca, pomislila je. Ne želi jesti s majkom, ali ga njezin privatni život zanima. Pa nije valjda trebala tražiti njegovo dopuštenje?

„To se tebe ne tiče“, odvratila mu je. „Bar zasad.“

„Naravno da me se tiče. Ljudi mi se smiju iza leđa. Tip je teška luzerčina. Nitko ne voli one njegove zdrave sendviče u kantini. S humusom i celerom. Ali mu to nije bilo dosta, pa je maknuo automate s čokoladicama.“

„I dobro da ih je maknuo. Taj rafinirani šećer je otrov.“

„Gle, šeće se hodnicima i pretresa ljude ko da je murjak. Osobito cure.“

„Što bi to trebalo značiti?“ Klara dohvati staklenku s instant-kavom. „Kod one Veronike iz tvog razreda našao je dva jointa. I neke tablete.“

„Antibebi pilule. Je l’ ih sve dao tebi ili ste se urokali zajedno?“

Klara zatetura unatrag i sruči se na stolac kao da ju je Ivan ošamario.

„Sad si već stvarno bezobrazan. Ako misliš da ćeš me tako povrijediti…“

„Ne želim te povrijediti, samo konstatiram stanje stvari. Nemoj poslije govoriti da ti nisam rekao. Tip nije za tebe.“

„A tko je tip za mene?“ podigla je Klara glas. „Je l’ postoji takav, Ivane? Je l’ ga smijem bar potražiti?“

„Mislio sam da si ga našla“, rekao je on i otišao se spakirati za školu.

Opet ništa neće doručkovati. A jučer mu je kupila čokoladicu i sakrila je ispod kukuruznih pahuljica, da ga razveseli kao nekoć, kad nije imao razočaran pogled i sumoran glas, kad je bio dijete.

Pojela je malo sira s kruhom, ispila instanticu, čvršće opasala haljinu i krenula na posao. Iz auta je vidjela sina i njegovu ekipu kako čekaju tramvaj. Ivan je stajao postrance. Načas je pomislila da bi mogla stati i sve ih povesti, ali bio bi to još jedan pogrešan potez.

Još jedan? Što je ona, pobogu, bilo kome skrivila? Samo je željela da netko primjećuje njene depilirane noge. Bernard ih je bio obožavao, lizao ih, ljubio i masirao, ali bio je to neki drugi, davno završen život, prije no što je žrtvu u sjemenu počeo prinositi novim boginjama.

Bivšeg je muža ostavila iza sebe tek kad je zazvonilo za prvi sat. Kraj školske godine bio je blizu, i mnogi su učenici željeli odgovarati za višu ocjenu, pa se usredotočila na njihova moljakanja i pokušavala biti što pravednija. Nitko od njih nije volio matematiku, ali su se bar trudili držati glavu iznad površine. Nema ništa važnije od toga.

Toni, inkriminirani ravnatelj, uhvatio ju je nasamo ispred zbornice na velikom odmoru i podsjetio je da poslije sedmog sata imaju spoj u njegovu uredu.

„Sav sam nabrušen“, osmjehnuo se on i rukom joj neprimjetno očešao bok. „Divno izgledaš. Zanosno. Puteno. Skladno. Primamljivo. Željno. Mokro.“

„Prestani, molim te“, osvrnula se Klara, premda joj je bila mila Tonijeva rafalna analiza. „Još će te netko čuti.“

„Nek čuje. Uskoro će ionako biti službeno, šta ne?“

„Vidjet ćemo“, oprezno je rekla Klara, pa se brže-bolje osmjehnula. „Zasad je dobro.“

„Bit će još i bolje. Znači, dolaziš u dva na… kavicu?“

„Dolazim. Možda i prije. Sedmi sat imam samo malog Lerotića, pokušat ću ga spasiti od dopunske.“

„Šta on još nije ispravio kuljetinu? Daj to sredi, molim te, znaš da mu je stari u školskom odboru. Prca me stalno s koječime, a još je k tome i umrežen. Sve pozna i svi ga poznaju. Stvarno mi ne treba da sad imam nekih problema s njegovim malim.“

Klara ga je gledala ispod oka. Guru zdrave prehrane bojao se lokalnog moćnika, građevinara poznatog po fasadama koje otpadaju odmah nakon isteka garantnog roka. Hm, možda je Ivan u pravu, možda je njen ljubavnik stvarno luzerčina. S druge strane, sve je to ljudski, ravnatelji u ovoj prćiji od države moraju broditi i političkim vodama. Uostalom, zašto malom ne bi progledala kroz prste? Svima će biti bolje.

„Moram na sat“, rekla je, i pri odlasku jezikom prešla preko donje usne, što odavno nije napravila pred muškarcem.

Znala je da je ostao stajati iza nje, i da pilji u njene glatke listove.

I četvrti školski sat provela je dijeleći više ocjene, makar joj je sve to skupa već išlo na živce. Svake godine isto. Vražji klinci se tek pred kraj sjete da moraju učiti. Peti i šesti sat bila je slobodna, pa je lunjala po gradu, pojela sendvič i gledala izloge. Priuštila si je i sladoled jer bilo je vrlo vruće. Znoj joj je klizio niz leđa i nauljena bedra.

Filip Lerotić nije se na početku sedmog sata pojavio u učionici. Vjerojatno neće ni doći, pomislila je Klara i virnula kroz prozor, a onda otišla na zahod malko se osvježiti i pripremiti za susret s Tonijem. Kad se vratila, Filip je sjedio za stolom ispred ploče i odmjeravao je dremljivim, zanesenim pogledom.

„Lijepo izgledate, profesorice Brlečić.“

Ona poravna haljinu i prekrije koljena. Dripac. Nije još ni prve brkove obrijao.

„Kasniš, Filipe. Rekao si da ćeš biti točan.“

„Ispričavam se, cura me ugrizla za jezik, pa mi je morala isisavati krv.

„Čini se da te sasvim dobro zaliječila. Jesi spreman?“

„Ne baš. Ja bih, ako može, da mi sve još malo pojasnite. Posebno trigonometrijske jednadžbe.“

„Jesi donio udžbenik?“

„Ne nosim knjige sa sobom.“

„Dobro, imam ja.“ Klara iz svoje torbe izvadi matematički udžbenik za treći razred i položi ga na klupu ispred Filipa. „Ajde, idemo na jednadžbe. I, molim te, budi pažljiv. O tebi se radi.“

Klara je dohvatila kredu i na ploči krenula objašnjavati kako otkriti nepoznanicu među sinusima i kosinusima: gomilala je razlomke i zagrade, izlučivala zajedničke faktore, kvadrirala i korjenovala, vukla strelice od jednog rješenja do drugog, sve vrijeme pogledavajući Filipa. Kad god bi se okrenula, on bi skretao pogled s njene stražnjice na ploču. Dakako da nije znao odgovoriti ni na jedno pitanje.

„Filipe“, sjela je ona u klupu pokraj njega, „vidim da nisi koncentriran. Ne želiš valjda na dopunsku nastavu?“

„Ne želim, naravno, ali ništa od svega ovoga što vi objašnjavate meni ne ide u glavu. Možda jednostavno nisam dovoljno inteligentan.“

„Naprotiv, Filipe. Ti si pametan momak, ali ne trudiš se dovoljno.“

„A da me jednostavno pustite?“

Filip se nagne prema njoj i ramena im se dodirnu. Klara se smjesta odmakne i opomene ga pogledom.

„Ne mogu te samo pustiti, moraš mi riješiti bar nekoliko osnovnih jednadžbi… Filipe, idem ti na ruku koliko god mogu, ali moraš znati da nisi ništa drukčiji od drugih. Bar u mojim očima.“

To je bila laž. Da je danas pokazao bar malo volje da nešto shvati, zaključila bi mu dvojku. Ovako mu je rekla da dođe ponovo u petak, i da bude spreman. On ustane i zaobiđe klupu. Klara je ostala sjediti, i načas joj se učini da su zamijenili uloge, da je ona učenica koja je zaslužila prijekor.

„Profesorice Brlečić, imam li ikakve šanse kod vas?“ nalaktio se Filip na klupu, a ona se opet odmakne, naslonivši se u stolcu. Odlučila je zanemariti dvoznačnost pitanja i što prije se riješiti tog napuhanog bogataškog sina čiji je dah smrdio po cigaretama.

„Naravno da imaš šanse“, rekla je. „Dođi u petak i pokaži se u najboljem svjetlu. Jesmo se razumjeli?“

„Sve je jasno, vidimo se u petak.“

Klipan joj je potom namignuo, a ona je spustila pogled i stala listati udžbenik. Kad je čula da je zatvorio vrata za sobom, mrzovoljno je ustala. Da je Toni nije zamolio da sredi stvar, drukčije bi ona razgovarala s Lerotićem. Mogao je bar ploču obrisati. Ubacila je udžbenik u torbu i zaputila se u Tonijev ured.

On je odmah uočio da je neraspoložena. Zaključao je vrata ureda, posjeo je u svoj naslonjač i stao joj masirati gola ramena.

„Šta je bilo?“ upitao je.

„Raspizdio me mali Lerotić. Pa jebem ti, on se ponaša ko da smo si ravni. Osim toga, ništa ne uči, a hoće prolaz.“

„Klara…“

„Ne brini. Nije zaslužio, ali dat ću mu još jednu priliku.“ Pogledala je ravnatelja preko ramena. „Šta dobijem za to?“

On je podigne i presavije preko svog pisaćeg stola. Kleknuo je i milovao joj listove, a ona je napinjala mišiće, pretvarajući svoju kožu u kunstdruck papir neobičnog, točkastog dezena – kroz rupice na spuštenim roletama probijalo se sunce i osipalo joj noge svjetlucavim pjegama. On joj uvuče ruku ispod haljine i snažno joj raširi bedra, kao policajac koji je kani pretresti. Ciknula je, ali posve nedužno jer ništa nije skrivala, sve je bilo otkriveno, pamučne gaćice gužvale su se u njenoj torbi pored udžbenika matematike za treći razred, i ravnatelj Toni Kranjec zabode zube u svoj plijen.

 

* * *

 

Kod kuće se istuširala i legla na veliki bračni krevet. Morala je odmoriti noge, danas su već mnogo toga istrpjele. Ručak će spremiti malo kasnije. Bilo bi divno kad bi uspjela nagovoriti Ivana da zajedno objeduju. Neka otvori onaj Veliki Pellaprat, koji joj je ostao od mame, neka ga otvori na bilo kojoj stranici i sve će mu skuhati, samo da sjedne s njom za stol.

Zazvoni joj mobitel. Toni.

„Šta je bilo?“ javi se ona. „Opet ti se prohtjelo?“

„Nisi još vidjela?“ Toni je ostao ozbiljan. Glas mu je vibrirao kao da ga netko lupka po grkljanu. „Otvori svoj Facebook profil i pogledaj. Tagirao te.“

„Tko? O čemu…“

„Samo pogledaj. Dolazim po tebe. I nikome se ne javljaj na telefon.“

Toni je prekinuo vezu, a Klara se uspravi u krevetu i prijavi na svoj Facebook profil, pri čijem je vrhu čekala zamrznuta snimka. Brže-bolje pritisnula je bijelu strelicu. Na ekranu mobitela u krupnom se planu, između nemarno razmaknutih bedara, ukaže znojno i golo žensko međunožje. Klara zgrabi mobitel s obje ruke. Zgranuta i ošamućena, slušala je popratni razgovor:

„Profesorice Brlečić, imam li ikakve šanse kod vas?“ čuo se glas malog Lerotića.

„Naravno da imaš šanse“, odgovorila je ona. „Dođi u petak i pokaži se u najboljem svjetlu. Jesmo se razumjeli?“

„Sve je jasno, vidimo se u petak.

Snimka je trajala deset sekundi, ali Klara je izgubila osjećaj za vrijeme. Kako mu je to uspjelo? Kako je mogla biti tako neoprezna? Mali ju je kriomice snimao ispod stola, kad se bio nalaktio ispred nje.

Slučajno dodirnuvši ekran, ponovo je pokrenula snimku. Mehanički je ispustila mobitel na krevet, skočila na noge i priljubila se uz bok ormara, sklanjajući se pred otrovom koji je kineska spravica štrcala posvuda po sobi. Potom se zvjerski baci na nju i izbriše snimku, premda joj je bilo jasno da je to posve besmisleno. Oni koji su propustili snimku vidjeti kod nje, proučavat će je kod Lerotića, tek jednog od brojnih učenika s kojima je bila prijatelj na Facebooku. Potražila je njegov profil. Ondje su već bili ispisani prvi komentari.

 

Miro Knežević  kak ćeš se obuć za petak, majstore?

Vinko Diesel  udri kuju… jebem joj vektore i trigonometriju LOL

Mia Peternek  prekrasna brazilska depilacija, profesorice

Tea Jazbec  vosak!

Mia Peternek  ili možda šećerna pasta?!

Leo Vranić  razmazo bih joj pastu ko čajnu paštetu

 

Klara je prestala čitati. Ovo je kraj. Kako da se ikad više pojavi na poslu? Kako da izađe na ulicu? Sjela je na rub kreveta pokušavajući posložiti misli. Haljina koju je nosila u školi bila je lagana, ali se kroz nju ništa nije moglo nazrijeti. Zašto ju je mali snimao? Možda se nadao gaćicama, a ispao je kapitalan ulov. Zarila je lice u dlanove. Bili su hladni i ljepljivi.

Začuje kako se otvaraju ulazna vrata. Ivan je stigao iz škole. Sigurno je već saznao za snimku, možda ju je i vidio, i sad mu nije ni do čega. Virnula je u predsoblje, ali on se već bio zatvorio u svoju sobu. Bilo bi najlakše prešutjeti tu stvar, pretvarati se da se ništa nije dogodilo i da se u njihovim životima ništa neće promijeniti, ali takvim zatvaranjem očiju samo bi upropastila njihov već narušen odnos. Pokucala mu je na vrata.

„Ostavi me na miru!“ viknuo je. „Ne želim te vidjeti!“

„Dušo, daj da popričamo, da ti objasnim…“

„Ne zanimaju me tvoja objašnjenja! Idi se jebat s ravnateljem i širit noge po školi, a ja se sutra selim tati!“

„Ivane! Ne možeš tako razgovarati sa mnom.“

Htjela je zazvučati oštro, ali glas joj je bio slab i razderan. Pritisnula je kvaku, toliko snage je još imala, no vrata Ivanove sobe bila su zaključana.

„Otvori! Čuješ me? Otvori!“

Ivan se više nije javljao. Klara zatetura predsobljem, i zaustavi se pred zrcalom. Nosila je kratke bijele hlače, koje joj se sada učine odveć izazovnim i posve neprimjerenim odabirom za nekoga poput nje. Moram sakriti kožu, pomislila je. Moram sakriti bedra i te glatke potkoljenice. Bar se više neću zajebavati s depiliranjem.

Odjekne šištavo zvono portafona.

„Molim?“ javila se.

„Tu sam“, reče Toni. „Siđi, idemo nešto popiti.“

„Ne mogu.“

„Onda ću doći gore po tebe.“

Klara pogleda zatvorena vrata sinovljeve sobe. Trebala joj je potpora, ma kako jalova i kratkotrajna.

„Dobro, evo me, ali ne mičem se iz haustora.“

U memljivoj kabini starog dizala, u kojoj se inače gušila od tjeskobe, sada se osjećala spašeno, začahureno i sigurno. Ali bezbrižno je putovanje trajalo vrlo kratko. Toni je stajao ispred poštanskih sandučića i nervozno se češkao po nosu. Zagrlio ju je i poljubio u čelo, kao djevojčicu. A prije sat i pol joj je govorio da je njegova prljava kurvica.

„Vidim da te stvar pogodila, izgledaš izbezumljeno“, reče on.

„Ti izgledaš dosta dobro.“

Toni se kiselo osmjehne.

„Ajde, nije to neka tragedija“, nasloni se on rukom na sandučiće, tražeći oslonac za svoje riječi. „Ali što se uopće dogodilo? Kak je mogao…“

„Nisam vidjela da me snima. Nije mi palo na pamet da bi mogao napraviti takvo što. I onda to još objaviti. Toni, ja ne znam kako da…“

„Ali zašto si uopće išla na sat bez gaćica? Mislim, pazi, to se ne radi, i moram ti reći da i sama snosiš dio krivnje.“

Klara se zbunjeno zagleda u stranca pred sobom, čovjeka krvavih očiju kojeg je upoznala na bezimenom kolodvoru, u nepoznatom gradu, i s kojim je legla na škripav krevet u derutnom hotelu punom mrtvih crnih kukaca. Kako ih prije nije vidjela?

„Nisam znala… Mislila sam… da mali neće doći… pa sam ih skinula… na zahodu.“

„Aha, aha…“

„Baš kako si tražio.“

Toni se ushoda haustorom. Klara je nesvjesno skupila gole noge.

„Možda je bolje“, reče Toni „da nikom ne spominješ epizodicu iz mog ureda, ni u kakvom kontekstu. Naime, ako se stvari s Lerotićem zakompliciraju.“

„Nema se što zakomplicirati, sve je već dovoljno sjebano. Nije me briga što će biti s malim, samo ga drži podalje od mene kad se vratim s bolovanja. Moram doći k sebi.“

„Eh, stvari neće ići tako glatko. Već me zvao stari Lerotić i pitao zašto očijukaš s njegovim sinom, da je on još maloljetnik, a ti se pred njim pokazuješ gola.“ Klari zaklecaju koljena. Sada je doista bila samo djevojčica kojoj u ruci nisu zveckali ključevi stana, nego igračka, hladna i zubata. Toni, vidjevši da je problijedjela, nastavi pažljivije: „Pretjeruje čovjek, ali znaš da je on takav, ne da mu se ništa reći ni objasniti.“

„Znači, usrao si se“, prošapta Klara. „Ko pičkica.“

Toniju se nije svidjela njena primjedba. Evo, on joj iskreno nastoji pomoći, a ona mu vraća podcjenjivanjem i bezobraštinom.

„Nisam se usrao, nego je čovjek skroz poludio.“ Toni zastane, pa doda: „Spomenuo je i tvog starog, da ga tvoje ponašanje i ne čudi budući da se dobro zna čije si krvi.“

Klara napregne oči jer je slika pred njom, Tonijevo lice i napuknuto staklo na vratima haustora, počela gubiti bridove. Osjećala se posve ogoljeno. Nije imala kosu, ni obrve, ni trepavice. Nestalo je i onih par dlačica iznad njene gornje usne. Odjeća joj je spala s tijela. Britva kojom je Toni strugnuo po njoj skinula joj je i kožu, ostalo je samo sluzavo meso premreženo nabubrenim, bolnim žilama.

„Šta njega briga čije sam krvi?“ protisnula je. „Peder tajkunski.“

„Ma, Lerotić lupeta, naravno, ali zvali su me i neki članovi školskog odbora. Talanga hoće da ti dam izvanredni otkaz.“ Toni raširi ruke. „Situacija nije jednostavna, Klara. Ali, opet, možda se sutra već sve smiri.“

Klara mu okrene leđa i pođe prema dizalu. Koljena joj, začudo, više nisu klecala.

„Jebe mi se za sutra“, reče.

„Čekaj, molim te. Nismo dogovorili kako ćemo nastupiti. Klara, stani!“

Ušla je u dizalo i kroz prozorčić na vratima gledala kako Toni ostaje ispod nje. Klarin otac, potpukovnik Jugoslavenske narodne armije, nikad se nije vozio ovim dizalom. Rat ga je ostavio na drugoj strani. Poslije se javljao dugim pismima iz Šapca, obećavajući da će jednom doći, kad za to sazru uvjeti. No prije toga sazrio je njegov rak, koji ga je za vrijeme klanja držao podalje od bojišta, i završio je pod zemljom ne dočekavši mirovinu. Klarina majka umrla je nedugo potom. Osim kuharice od sedamsto pedeset stranica, ostavila je Klari i svoju zbirku salveta, dok je za ocem ostao ulašteni tetejac sa zvijezdom na dršci, četkica za čišćenje cijevi i pedeset metaka, dar drugu Grujiću za dvadeset pet godina odane službe.

„Ne daj da vas neprijatelj uhvati žive“, govorio je on majci preventivno, a i Klara je slušala. „Pucaj maloj i sebi u usta. Bolje tako nego da vas muče.“

Majka se smijala, pa ta vremena su prošla, a malena se Klara uvijek pitala kamo to metak ode kad si ga ispucaš u usta. Je l’ prođe van kroz uho, ili završi u trbuhu, kao trešnjina koštica koju slučajno progutaš? Majka je pištolj držala u smočnici, a Klara ga je u novom stanu skrivala na vrhu ormara u spavaćoj sobi, u kartonskoj kutiji za cipele. Kad bi subotama čistila prašinu, znala je otvoriti kutiju i zuriti u pištolj. Nikad ga nije uzimala u ruke, ali možda je napokon došlo vrijeme da sazna gdje završi metak koji si ispucaš u usta. Bilo bi zgodno da klikne Live Video na Facebooku, pa da se taj eksperiment odigra u izravnom prijenosu pred očima svih zainteresiranih. To bi zasigurno bio događaj o kojem bi se pričalo više no o snimci njenog depiliranog međunožja.

Morat će još razraditi detalje, pomisli ona ulazeći u stan, takvo što treba pomno isplanirati. Zastane u predsoblju. Vrata Ivanove sobe bila su otvorena. Sigurno je gladan. Posve je zakazala. Razmišlja o samoubojstvu, a nije sinu ni ručak pripremila. Krenula je prema kuhinji.

„Dušo, jesi tu?“

„Tu sam, mama“, javi se Ivan.

Stajao je ispred sudopera. Nosio je čistu kariranu košulju s kratkim rukavima, ona od jutros mu je valjda bila natopljena znojem.

„Tko je to bio?“ upitao je. U ruci je držao crni bežični telefon.

„Nitko“, sjedne Klara za stol. „Koga si zvao? Tatu?“

Ivan je okretao telefon u ruci, ciljajući čas sebe, čas majku. Bio je vojnički ozbiljan.

„Naručio sam nam pizze“, reče on. „Tebi vesuvio.“

U Klarinu grlu zastane olovno zrno, teško i ubojito, a onda klizne dalje, kao da je premazano kokosovim uljem.

Piše:


Mladen Kopjar (1975., Zagreb), prozaik i dramski pisac. U Zagrebu je diplomirao pravo i bibliotekarstvo te je radio u obje struke, pisao je i za dnevne novine, a od 2008. samostalni je umjetnik. Objavljuje dramske i prozne tekstove te prevodi s engleskoga jezika. Na Hrvatskom radiju emitirane su mu dvadeset dvije radiodrame i niz priča. Piše i za televiziju. Kratku prozu objavljivao je u listovima Brickzine, Književnost i dijete, Modra lasta, Plima, Prvi izbor, Radost, Smib, Ubiq, Vijenac i Zarez. Priče su mu uvrštene u dvadesetak čitanki za osnovnu školu. Objavio je zbirku priča Veliki Bijeli, zbirke dramskih tekstova Plava kuverta i Otrovne žlijezde, te deset knjiga za djecu i mlade. Za knjigu Ljubav, padobranci i izvanzemaljci dobio je nagradu Ivana Brlić-Mažuranić. Živi i radi u Varaždinu.

Rubrika:

Kratka priča

Objavljeno:

27.11.2020.

© 2019 Artikulacije