Sve je u glavi

 

2. To se ne piše, V.01

INT. VEČER – Stubište stambene zgrade

Stubištem se užurbano penju četiri interventna policajca. Prvi je POSEDI (32), za njim su MARLI (30), TURK (22) I ČAMBER (22). U prostoru vlada kakofonija u kojoj se ništa ne razaznaje jasno. Čuje se vrištanje dvoje djece, svađanje odraslih. Četvorica interventnih policajaca prolaze pokraj vrata kroz koja viri SUSJED (50), snima mobitelom i komentira.

SUSJED

O, bravo, još policajci, ovi bodo spasili stvar.

POSEDI

(Marliju, Turku i Čamberu)

Fantomke na glavo.

(Susjedu)

Zaprite vrata.

SUSJED

Nema šanse! Ovo je tretji pot v mesec dni, pun nam je kurac, ko da živimo s Ciganaj!

Dok sva četvorica interventnih navlače fantomke, Posedi migne Marliju, ovaj s lakoćom pomakne Susjeda pola metra unatrag i zatvori njegova ulazna vrata. Susjed ih ponovno otvori, Marli ga pogleda. Susjed ušuti, spusti mobitel, ali ostaje na vratima.

Interventni policajci popnu se do sljedećeg međukata, gdje stoje POLICAJAC 1 i POLICAJAC 2, obična patrola. Svi netremice gledaju prema ulazu u stan na katu iznad.

Ispred ulaza je IVO (40), gromada od čovjeka, odjeven u stare traperice i bijelu majicu. S leđa drži i jednom rukom za vrat steže MUŠKARCA (35), sitnijeg i naočitijeg od sebe. Drugom rukom prislonio mu je oveći šrafciger na vrat. Muškarac je samo u čarapama, bacaka se, pokušava barem jednom nogom doći do poda, lice mu je gotovo ljubičasto. Izgleda kao da ima anakondu oko vrata, a ne ljudsku ruku. Na vratima stana stoji ŽENA (37), viče na Ivu i pokušava spriječiti SINA (8) i KĆER (6) da izlete na stubište. Šrafciger je prislonjen na vrat Muškarca, na milimetar od uboda.

(CONT’D)

POSEDI

(uvježbano smireno, spuštenih ramena, pokazuje prazne ruke prema Ivi)

Pomalen, gledaj me, gledaj me, nejdem dale, samo spusti šrafcigera. Spusti. Spusti. Gospođo, z decom nutri, ajde, idemo se spominat, pomalen, šrafcigera doli, nemaš tu kaj šrajfiti. Sam pizdarijo moreš napraviti.

POLICAJAC 1

(Marliju)

Nema smisla pregovarati. Pitaš ga nekaj, a on samo palamudi.

Marli ne reagira, netremice gleda. Mladi Turk je nestrpljiv, ubrzano diše, premješta se s noge na nogu.

TURK

(Marliju)

Zovemo pojačanje?

Marli samo gleda u razvoj situacije i šuti.

POLICAJAC 1

Da nas je ve i stopedeset tu, nikaj ti ne hasni.

MARLI

(ne mičući pogled s prizora na vrhu stubišta)

Znamo kaj je opče za problem?

POLICAJAC 1

Bivši mož dojšo po deco za vikend, ali mu ih ona neda jer… ne znam zakaj. Onda je htel provaliti v stan, novi jebač se je uključio i ve ima šrafcigera na šijako. Nemate vi nekšega psihologa na raspolaganjo, za pregovore?

(CONT’D)

MARLI

Ko bi to ve dočeko. Kak se zove otec?

SUSJED

Ivo se zove! Evo, a ka bote znali, semaj nam ih je dosta…

Marli se spusti prema Susjedu, zatvori mu vrata pred nosom, vrati se i dobaci Posediju.

MARLI

Ivo se zove.

POSEDI

(nastavlja istim pomirljivim tonom, samo ubacuje ime)

Ivo, poslušaj, rešili bomo, samo pusti človeka. Nemreš nam objasniti kaj je na stvari dok držiš taoca, čuješ me Ivo.

TURK

(gubi živce)

Nikaj od toga, nema povratka dok se s prve ne uspiješ dogovoriti. Kaj bomo, Marli, suzavca?

MARLI

(ne miče pogled sa situacije na vrhu stubišta)

Može, ali ne otod. Spusti se doli i hodi po vatrogasnim lojtrama, probaj im dojti z gornje strane. Ali prvo mi javi na motorolo.

Turk krene kao pušten s lanca, pri silasku preskače po četiri stepenice. Policajac 1 ga isprati pogledom, pa se obrati Marliju.

POLICAJAC 1

Ali… nema tu vatrogasnih lojtri.

(CONT’D)

MARLI

(kratko kimne, prinese kažiprst tamo gdje su iza fantomke usta)

Nek bode malo negdi drugdi dosaden.

Marli ugasi svoju motorolu, Policajac 1 i Čamber se pogledaju. Posedi se polako penje prema vrhu stubišta, Marli i Čamber idu za njim.

POSEDI

Znam, Ivo, dojšo si po deco, rejšili bomo. Ja imam isto situacijo doma, identično. Ak te što razmi, ja te razmim.

Ivo mumlja kroz zube, slina mu curi s brade, spominje imena djece. Posedi dolazi na metar i pol od situacije, rukom pokazuje Ženi da konačno smiri djecu. Kći je potpuno skamenjena, Sin viče „tata“. Na trenutak se čini da stisak ruke oko vrata popušta, da se sve smiruje, ali onda se Ivo svom snagom odguruje leđima od zida, ne puštajući Muškarca, nogom snažno udara Posedija u trbuh. Posedi uspijeva na trenutak zgrabiti nogu, povlači Ivu iz ravnoteže, ali prejak je udarac, Posedi odleti niz stubište do međukata. Marli u trenutku skida fantomku, preskače nekoliko stepenica i jednim udarcem u glavu svaljuje Ivu na pod, baca šrafciger u stranu, sjeda mu na leđa i savija mu ruke iza.

Ivo leži na trbuhu, pljuje krv, Muškarac sjedi naslonjen na vrata, pokušava doći do daha, drži se za grlo, naizmjence gleda svoje prste i pipa se po vratu, nije mu jasno odakle krv. Policajac 1 mu brzo prilazi, Policajac 2 zove hitnu. Čamber smiruje Ženu, koja se dere na Ivu, da mu je to zadnji put, da nikad više. Ivo plače toliko snažno da Marli poskakuje na njegovim leđima. Zove svoju djecu. Sin se otrgne od Žene, udara šakama po Marliju.

ČAMBER

Gospođo, maknite konačno deco otod.

Polako odguruje Ženu i oboje djece u stan. Posedi leži na međukatu, na boku, teško diše, drži se za rebra.

(CONT’D)

POLICAJAC 2

(Posediju)

Šefe, treba i vama pomoć? Kak ste?

POSEDI

(kroz zube, s bolnom grimasom)

Ma, vrhunski. Malo počivlem prije kraja šihte.

(Marliju, koji i dalje pokušava staviti Ivi lisice na ruke)

A ti si več nej mogo gledati telenovelo, ha?

MARLI

Pa negda je jasno ka se nemamo kaj spominati.

POSEDI

(nasmije se koliko može od bolova u rebrima)

Da je po tebi, nigdar je ne za spominati se.

Marli se nagne prema Ivinom uhu.

MARLI

Ajde, smiri se ve. Gotovo je. No, bomo si zdobra?

Čamber i Policajac 1 žele pomoći Marliju, ali on ih zaustavlja jednim pokretom ruke. Ivo još nije miran, Marli ga sve jače stišće pod sobom, ne uspijeva mu staviti lisice, uvijek mu isklizne jedna Ivina šaka. Ivo žmiri, na mahove smiruje disanje, na mahove glasno rida.

IVO

Ja sem nigdar nej bio nasilen.

ČAMBER

Posedi se ne bi složio.

(CONT’D)

IVO

Namjerno mi to dela. Već tretji pot. Nigdar sem ne roko zdigno…

POLICAJAC 1

To obično tak vidijo ovi kaj mlatijo žene i deco.

ŽENA

Neje maltretiranje samo ako vudriš nekoga, smetje jedno!

MARLI

Ajde začepite svi skupa!!!

(Ivi)

Pa jebote, kaj ti je to po rokama?

IVO

Olje. Auto mi se pokvaril. Zato sem nej dojšo na vreme, pa to vam pokušavam reči. A ona zna ka f petek delam do pet i ka mi je na knap. Namjerno to dela ka bi me mogla tužakati socijalnoj. Dvajsti minot sem zekesnijo, dvajsti minot…

ŽENA

Tak zmazani i smrdlivi mi po deco ne boš hodijo, ti je jasno?!

Ivo opet brizne u plač, Marli i Čamber ga konačno dižu, sad se vidi da je Ivo za glavu veći od obojice. Vode Ivu niz stepenice, dolazi još jedna patrola, kreće čišćenje. Dižu Posedija, a on u prolazu gleda Ivino lice.

POSEDI

Marli, spotro si mu zube. Da je nej bio napad na službeno osobo, ve bi bili v sranju. Treba provjeriti ak je of glupi sosed snimio na mobitel. Samo detaljno v zapisnik deti, ve odma.

(CONT’D)

MARLI

(odmakne se malo od Ive, približi se Posedijevom uhu, šapće)

Posedi. Šihta mi je pred pol vure bila fertik.

POSEDI

Nikaj fertik! Daj ka zapisnika napravijo, pa smo mirni i ti i ja.

MARLI

Posedi. Ej.

POSEDI

Kaj?

MARLI

Dosta mi je sega več denes. Vidiš da je človik u kurcu. Znam ka te je vritno, ali…

POSEDI

(gleda okolo, prisluškuje li još netko)

Kaj očeš od mene?

MARLI

Znaš. Ajde, ni prvi ni zadnji pot. Namesto ka velimo ka te je vudro…

Posedi odmahuje glavom.

MARLI

(Ivi)

Mi velimo ka je nikaj ne bilo i ti, Ivo, veliš ka je nikaj ne bilo. Opo si na lice v naguravanjo i to je to. Reči ka razmiš. Onda ti ne moraš objašnjavati zakaj si još i vudro policajca, a ja ne moram objasniti zakaj sem ti dopelo jeno. Ajde, ka ne bomo komplicerali ve.

Ivo kimne.

POSEDI

A u kurac. To na kraju navek završi krivo. Nemam to rad…

U tom trenutku Posediju zavibrira službeni mobitel. Posedi se javlja, još ga jednom presiječe u rebrima, protisne zrak kroz zube prije nego se javi.

POSEDI

Molim. Kaj? Koji? Naj me. Da? De?… A u pičku materinu…

(pogleda Marlija, gutne slinu, spušta mobitel)

Neno.

MARLI

(uzdahne nervozno, okrene očima)

Reko sem več sto put ka sem mu ja ne mama. Ne se moči ž njim spominati…

POSEDI

Našli su ga mrtvoga. Strelijo se je.

 

3. Na koga smo ljuti

Bila je srijeda kasno popodne kad sam saznala za Neneka. Meni vrhunac tjedna. Nastava do četiri, pa dva sata do dramske, ispijam kavu s cimericom iz studentskih dana, Sandrom Čibarić ex Pahek. Bile smo već pri kraju kad joj je došla poruka na WhatsApp.

Isuse, ne, pa kaj je, pa Neno, pa koji Neno i kaj s njim, pa Marlijev mlađi buraz. Od nasilne fizičke reakcije ostanem bez daha. Veli Pahekica:

– Navodno se ubio – i čita dalje, dok ja pokušavam gutnuti slinu.

Obje smo znale fragmente priče, pričalo se prije godinu dana, možda malo više. Neno se kao mladi prometni policajac bio zapleo u neku gungulu, naplatio kaznu nekome kome nije smio, sinu nekog tko radi usluge policajcima. Onda su ga valjda na poslu stiskali, a on pružao otpor. Dok sam ga još imala na fejsu, vidjela sam da je sve više pisao u šiframa, ali se dalo iščitati da s uživancijom odere upravo one koji inače nisu plaćali kazne. Sjećam se da se o tome razgovaralo s nekom čudnom mješavinom osjećaja: „ajde, mali, pokaži im“ i „no dobro, ve si se baš ti našel promeniti svet“.

– Mislim, kak to točno ide? – sjećam se da je pitala Pahek u prazno kad smo tada to spominjale. Ona u sedmom mjesecu trudnoće, spičkana, speglana, nokti, šminka, prpošna, jedra, energična, njezin Žac isto pokazni primjerak društva, zgodan, u usponu, drži do sebe, igra tenis četiri puta tjedno, pa žuri kući da skuha zdrav obrok za svoju Pahekicu seksi bombicu. Angažirani za pravdu, ekologiju i održivi razvoj oboje, jer dolazi njihovo čedo i treba počistiti ovaj kvaran svijet za njega.

– Koje? – pitam.

– Pa to, da se vozač ide dogovoriti s policijom? Mislim, kak započneš taj razgovor? Kaj, ono, gospon policajac, idemo se dogovoriti, znaš ti ko je moj tata…

– Joj, daj, ajde.

– Kaj?

– Daj, Pahek. Kolko put ti se dogodilo da su te zastavili zbog brzine, pa te pustili?

– Pa ne znam, tri, četiri put, ali sam jednom i platila…

– Eto vidiš.

– Kaj vidim?

– Draga moja, kad imaš sise ko što ih ti imaš, propuštaš čitave životne škole o komunikacijskim strategijama koje mi normalnih proporcija usvojimo iz nužde. Kaj se neko ko ti ima dogovarat? Spustiš prozor, ovaj blene ko idiot u tvoje air bagove i pozabi kak se zove, a ne da si vozila prebrzo.

Neko dulje vrijeme nismo čule ništa novo o njemu i onda ovo. Ja u nokautu, ne čujem i ne vidim ništa, tahikardija. Pahek melje nešto, sada raskupusana majka bebe koja ne spava u komadu više od 45 minuta, masna kosa svezana u rep, krpice ostatka laka na noktima, zaflekana majica s rastegnutim ovratnikom, lagano ćifi na znoj i kiseli beblji rigoleto, neprestano ljuta na svijet i na Žaca, koji sad s pet kila viška na guzici četiri puta tjedno bježi na pivo s malo tenisa. Ja gledam tupo u njezine bivše sise, sada dojke, progovorim negdje u sredini samo zato što mi se upalio alarm da šutim predugo. Moje je da budem primjereno tužna i distancirano zgranuta nad tom sudbinom i da je ne doživljavam osobno. Dakle, nešto poput:

– Nemrem vjerovati. Kolko je imal godina. Dete.

Još smo si nekoliko puta međusobno uzvratile s „kako je to grozno“ i „koliko je mogao imati godina“, ja platim kave i peline, kisi-kisi i krenem prema školi. Svakim korakom otpadaju dijelovi s mene. Kako sad odraditi iole normalnu probu, pitala sam se u sumrak svog zadnjeg pravog radnog dana u školi.

Sjedim potpuno blijeda za stolom dok klinci ulaze, skidaju ruksake i smještaju se, pokušavam se pribrati, ali i dalje skrolam po portalima, većinom samo pišu inicijale i brojku godina u zagradi, da su ga našli danas poslijepodne, u autu, u snijegu u nekom polju, uniforma, službeni pištolj. Gasim mobitel, gledam malo u prazno. Na kraju današnje probe trebaju čuti plan o Antigoni 2.0, i ja ne znam kako prevaliti put do tog trenutka.

Fale samo Sara i još jedna cura, na dogovoru su kod Ravnateljice, nešto za maturalac, al možemo mi početi. Dobre su volje, skinuli su sve viškove sa sebe, skinuli razred od formalno postavljenih klupa, čine taj prostor konačno svojim, polako se razgibavaju, neki kreću fonirati ili govoriti u nekoj svojoj struji svijesti. Inače bih uživala u tome kako im je sve što sam htjela prešlo u rutinu.

Ništa, iščupaj se, nema labavo, nakašljem se, ustajem, krećem među njih, tražim da se nastave kretati i da mi počnu pričati o svojoj ljutnji. Ljuta sam na starog, mogla bih ga golim rukama udaviti, pa fragment imitacije očinskog mansplainanja, ljut sam na ovu iz kemije, mogo bih je, kreće imitacija umlaćivanja sjekirom, ljuta sam na državnu maturu, koji će mi to kurac u životu, ljut sam na WC jer smrdi, ljuta sam na svoju guzicu jer je velika.

– Ja sam ljuta na klince koji voze bijesne aute – velim napokon i ja, čini se da me nitko nije čuo. – Stanite sad malo. Stanite. Neću se raščistiti danas ako ovo ne podijelim s vama, jer je prokleto važno meni, a trebalo bi biti i vama. Jeste čuli za policajca koji se ubio danas?

– Je, Isuse, prolazi mi bus tam blizu de su ga našli – veli Ema.

– Ne znam jel znate cijelu priču, ali njega više nema jer su ga mobingirali. Samo zato što je opalio kaznu bahatom klincu, sinu nekog usranog međimurskog glavonje valjda u beemveu…

Danko se pridružuje:

– Poludim na to, ej. Mislim, nije mi problem ako netko ima ludi auto, zaboli me, al kad se ponaša na taj način, e, to bi odmah u zatvor.

Neki kimaju, neki jednostavno gledaju u pod, još se nisu preključili iz vlastite ljutnje u moju.

– Imal je 22 godine – dodam – samo malo više nego vi.

– Ma, to v zatvor, govnari – doda još netko tiho.

– Samo je napisao kaznu nekome tko je vozio prebrzo – dodam.

– Netko mora odgovarati.

– Bio je jedan protiv svih.

U čoporu se bijes raspodijeli, ne moram nositi sav teret sama. I to bi mi bilo dovoljno da preživim, barem taj dan.

Ulaze Sara i druga cura, s potpuno drugom energijom. Sara pita tko je umro. Nekoliko nas se zasmijulji, mi smo prošli malu katarzu i nekako se iz logike situacije uopće ne nameće da joj ponavljamo tu priču, stvarno to nikome nije palo na pamet. Osim Renatu.

– Mislim da bi bilo bitno da čuju, da se cure mogu pridružiti – reče.

Koliko god se zbližili, koliko god se uopće možeš zbližit s tim idiotom, podražaj koji takvi dobivaju od upravljanja situacijama prejak je da bi prešli preko sebe. Ja ne shvaćam što se zbiva, vjerojatno jedina tamo, i vraćam se u istu struju.

– Isuse, kaj bi tom malom napravila, da mi više nikad ne izađe iz Lepoglave, nek’ ga jebu u debelu guzicu…

Sara i druga cura se smijulje, Renato mi kaže:

– Treba im kontekst.

Velim:

– Dakle, danas se ubio mladi policajac, a osnovni krivac za to je debeli tajkunski isprdak, neki idiotski gaser, vjerojatno u bijeloj trenirki koja košta ko moja mjesečna plaća. Njemu je policajac napisao kaznu za prebrzu vožnju, a nije znao da tatica…

Osjetim kako svi šute. Dignem pogled, vidim kako gledaju prema Sari, Sara i Renato gledaju mene. Ona bijesna, on u ekstazi. Za ejakulaciju mu treba još samo da podcrta svoj doprinos kaosu:

– Mislim da bi tu Sara mogla imati prigovor – smije se.

Sara krene. Drhti joj glas. Njoj nikada ne drhti glas.

– Mogu vas pitat nekaj? Kaj vi uopće znate o cijeloj toj priči? I o tom dečku, kojega ste sad tak lijepo opisali? Jeste ga ikad vidli? Jeste bili na licu mjesta kad se to dogodilo?

Na meni su pogledi svih. U želucu mi je jednako kao kad sam se zakačila s Renatom. Samo jedna mala razlika. Ako se sada ispričam, gotova sam. Ne mislim na dramsku, na Antigonu, mislim na sebe. Ne mogu se još jednom savit. Da, Sara je to više zaslužila od malog psihopata, ali nadošla je par tjedana prekasno. Nema malo selo, nema svima se moramo svidjeti, neke stvari su jasne.

– Neke stvari su jasne same po sebi, Sara. Ne, nisam bila tamo, a nisi ni ti.

– Točno! Točno! I zato mi nije jasno odakle vam pravo…?

– Odakle mi pravo, kaj, nazvat ljudskim šljamom nekoga tko stvarno to jest?

– Taj dečko kojeg ste sad izvrijeđali je jedna od najboljih osoba koje poznajem…

– …ma daj, baš najbolja osoba, a po kojim kriterijima? To kaj možda usvaja pse lutalice ili daje novac u humanitarne svrhe ne znači baš ništa ako se usporedi s činjenicom…

– …ma kakvom činjenicom?!

– …da je zvao taticu kad mu je cajkan napisao kaznu, i da je tatica nagazio mladoga čovjeka koji nije napravio ništa krivo i koji je sad mrtav!

– Ako je ovo opet neka vaša dramska igra, ja neću sudjelovati u njoj, jer meni je ovo ozbiljno i iskreno nemrem vjerovati da tak olako sudite o nečemu o čemu nemate pojma…

Čujem neku drugu sebe kako govori, a ova prva ja previše je zauzeta činjenicom da se sve oko nje okreće.

– Ja nemam pojma? Ja nemam pojma? Sara, ajde siđi malo sa svoje kule, izvadi srebrnu žlicu iz usta i pogledaj malo kako živimo mi ostali koji nismo privilegirani roditeljima koji sređuju probleme…

Svijet se više ne okreće, Sara je ta koja se okreće na peti i izlazi iz razreda. Ostali bulje u pod, Renato se okreće prema zidu, daje si tren da u miru uživa u svojoj maloj pobjedi. Noga mi trzne, jedna ja želi izletjeti za Sarom, druga ja ukopana je i skuplja snage da nekako dovrši probu.

– Do-brooo – zacvrkutala sam u nekom trenu, neka dobra duša se čak i nasmijala s nadom da će tako ublažiti kolektivnu tjeskobu. – Ajmo sad danas više ne razgovarati. Idemo, ovako. Nađite si sad mjesta svako za sebe i dajte mi malo razmislite i na papir napišite kakvu biste ulogu voljeli igrati. Nekad u životu. Ono, u savršenim uvjetima, sa savršenom ekipom glumaca… što mislite, koju emociju ili koji karakter mislite da biste mogli odglumiti vrhunski? Možete se pozvati na bilo koji film ili seriju ili predstavu koju ste gledali ili čitali. Može? Ja idem samo kratko do zbornice, pa se vratim. Imate 15 minuta.

Izađem iz razreda, gledam prema izlazu iz škole, ali Sare više nije bilo. Prošapćem:

– Fak. Fak. Fak.

U daljini hodnika tri su čistačice, Vera, Mara i Spoma. Ne vide me dok trkeljaju.

Vidim drevne jade kuće Labdakove,

Jadi živih s jadima se mrtvih množe,

Novo pokoljenje ne može iskupiti staroga grijeh,

Božja ruka bije, tome kraja nema. Svjetlo je sjalo na posljednje izdanke Edipova doma,

Sada ih prekriva krvava prašina bogova podzemlja,

Bezumnost riječi i duša, odmazde krug.